NOVA DRŽAVA | Iran 2. deo

Kada je Homeini 1. februara 1979. sleteo u Teheran, revolucija više nije bila događaj koji je svet mogao da posmatra sa distance. Oko 150 stranih novinara stiglo je u Iran zajedno sa njim. Kamere su beležile mase na ulicama, novinske agencije slale su izveštaje iz Teherana, a fotografije su gotovo u realnom vremenu napuštale zemlju. Islamska Republika nastala je u trenutku kada je Iran već bio globalni medijski događaj. Dok se nova vlast borila da uspostavi političku kontrolu unutar zemlje, njena slika se istovremeno proizvodila izvan nje, kroz novinske naslove, televizijske prenose, fotografije, izjave diplomata i izveštaje stranih dopisnika.

Homeinijev povratak u Iran bio je i veliki medijski spektakl. Strani novinari koji su stigli u Teheran zatekli su prizor koji je bio gotovo stvoren za kamere: milioni ljudi na ulicama, portreti Homeinija, improvizovane barikade, revolucionarne parole, vojnici koji napuštaju kasarne i gomile koje okružuju svakoga ko bi mogao da bude simbol novog poretka. Sam njegov dolazak bio je praćen u gotovo filmskim uslovima. Air France avion sleće u Teheran, vrata se otvaraju, Homeini izlazi, a iza njega se pojavljuje masa. Te slike nisu ostajale u Iranu. One su istog dana postajale naslovne strane širom sveta. The Washington Post, New York Times, BBC, CBS i druge velike kuće organizovale su svoje izveštavanje kao zajedničku operaciju: dopisnici su raspoređivani po različitim delovima grada, slali su izveštaje, fotografije i beleške, dok su urednici u hotelima i redakcijama pokušavali da od ogromne količine događaja sastave priču koja bi mogla da objasni šta se zapravo događa.

Ali u samom tumačenju nastaje prvi veliki problem. Šta je zapravo trebalo objasniti? Homeini je za deo zapadnih novinara bio gotovo nemoguće svrstati u postojeće političke kategorije. Bio je verski vođa, ali istovremeno politički revolucionar. Govorio je o islamu, ali je koristio jezik nacionalnog oslobođenja, socijalne pravde i otpora stranoj dominaciji. Jedan deo zapadne štampe predstavljao ga je kao fanatika koji će Iran vratiti vekovima unazad. Drugi su u njemu videli simbol antikolonijalne revolucije i mogućnost da nastane drugačiji model političkog poretka. Richard Falk, profesor međunarodnog prava i tadašnji komentator New York Timesa, čak je javno kritikovao način na koji se Homeini predstavljao američkoj publici, smatrajući da etikete poput „fanatika“ i „teokratskog fašiste“ više govore o strahu zapadnih medija nego o samoj prirodi revolucije. Problem nije bio samo u tome što su novinari imali različita mišljenja. Problem je bio u tome što je svaki pokušaj da se revolucija objasni istovremeno značio i izbor određenog okvira: da li je ovo islamska revolucija, nacionalna revolucija, pobuna protiv diktature, antizapadni pokret ili početak nečega što još nema ime? Možda i sve to zajedno...

U samom Iranu, međutim, borba oko medijske slike revolucije izgledala je drugačije. Nakon pada monarhije, stara kontrola nad štampom počela je da se raspada, a prostor za javno izražavanje naglo se proširio. Iran je ušao u kratki period koji će kasnije biti opisan kao „proleće slobode“. Pojavljivali su se novi politički listovi, stare novine ponovo su dobijale prostor, a novinari koji su tokom revolucije štrajkovali protiv režimske cenzure sada su pokušavali da izveštavaju o vlasti koju je revolucija upravo stvorila. Na papiru, to je izgledalo kao ostvarenje jedne od osnovnih ideja revolucije: sloboda govora nakon decenija autoritarne kontrole. Ali vrlo brzo postalo je jasno da pitanje više nije samo ko ima pravo da govori, već ko ima pravo da određuje šta revolucija jeste. Veliki dnevni listovi poput Ettelaata, Keyhana i Ayandegana postali su važna mesta tog sukoba. Ayandegan je naročito postao prostor za glasove koji su dovodili u pitanje pravac u kojem se nova država kreće. A onda je upravo taj prostor počeo da se zatvara. U maju i junu 1979. pritisci na novinare i uredništvo postajali su sve veći, a u avgustu su revolucionarne garde preuzele prostorije lista. Istovremeno je usvajan novi zakon o štampi, koji je predviđao kazne za tekstove ocenjene kao uvredljive prema Homeiniju, islamskim učenjima ili predstavnicima nove vlasti. I dok se unutrašnji medijski prostor sužavao, sužavao se i prostor za strane novinare. U julu 1979. iranske vlasti uvele su nova pravila za strane dopisnike. Novinar koji bi želeo da napusti Teheran morao je prethodno da obavesti Ministarstvo nacionalnog vođstva, a za sastanke i intervjue trebalo je da bude u pratnji „pouzdanog“ predstavnika ministarstva. Nepridržavanje pravila moglo je da znači proterivanje ili uskraćivanje ponovnog ulaska u zemlju. Nekoliko dana ranije, šef teheranskog biroa New York Timesa dobio je nalog da napusti Iran. Tokom avgusta i septembra broj proteranih novinara rastao je; među njima su bili dopisnici Los Angeles Timesa, New York Timesa, NBC-ja, Financial Timesa, BBC-ja i drugih velikih medijskih kuća. Do decembra je, prema tadašnjim izveštajima, iz Irana od februarske revolucije bilo proterano 23 stranih dopisnika.
Za iranske vlasti, strani novinar nije bio neutralni svedok. Bio je neko ko je mogao da oblikuje sliku Irana izvan njegovih granica. Zbog toga se od stranih medija sve češće tražilo da događaje ne posmatraju samo iz sopstvenog ugla, već „iz naše perspektive“. Istovremeno, za same novinare pristup Iranu postajao je sve važniji upravo zato što se u zemlji odvijala borba oko toga kakva će država nastati. Kada su 1979. počela zatvaranja novina, hapšenja novinara i preuzimanje velikih medijskih kuća, promena nije bila samo administrativna. Menjala se sama infrastruktura kroz koju je revolucija mogla da govori.

U tome se možda najbolje vidi paradoks iranske revolucije. Počela je u ogromnoj meri kao borba protiv kontrole nad informacijama. Štrajkovi novinara 1978. godine bili su deo šireg otpora Šahovom režimu, a novine su postale jedno od mesta na kojima je bilo moguće videti kako se stari poredak raspada. Nakon revolucije, međutim, pitanje više nije bilo kako osloboditi medije od države, već ko će kontrolisati medije u ime nove države. U prvim mesecima 1979. broj publikacija naglo je porastao; pojavili su se listovi različitih ideoloških grupa, od islamista do marksista i nacionalista. Taj pluralizam nije dugo trajao. Do avgusta je, prema istraživanjima iranskog novinarstva, „proleće slobode“ već bilo završeno: Ayandegan je zatvoren, Ettelaat i Kayhan prelaze pod državnu kontrolu, a deo profesionalnih novinara biva uklonjen, zatvoren ili, u pojedinim slučajevima, pogubljen.
Kada su Iranci 30. i 31. marta izašli na referendum, pitanje na glasačkom listiću nije nudilo izbor između različitih modela države. Glasalo se za Islamsku Republiku ili protiv nje. Nije bilo ponuđene sekularne republike, ustavne monarhije ili neke treće opcije. Zvanični rezultat bio je gotovo plebiscitaran: 98,2 odsto glasova za. Međunarodni posmatrači, međutim, ukazivali su na probleme sa procedurom — glasanje je bilo javno, bez kabina, a u pojedinim sredinama birači su mogli biti izloženi pritisku. U Kurdistanu i među nekim drugim grupama referendum je bojkotovan. Ipak, čak i uz te ozbiljne proceduralne probleme, pitanje nije bilo jednostavno svesti na dilemu između „slobodnog“ i „nameštenog“ glasanja. Posle godinu dana masovnih protesta, pada monarhije i Homeinijevog ogromnog autoriteta, bilo je jasno da je ideja Islamske Republike već imala snažnu podršku. Ono što je ostalo neodgovoreno bilo je mnogo važnije: šta će tačno ta republika značiti?

Tu mediji ponovo postaju ključni. Jer ustav nije nastajao u vakuumu. O njemu se raspravljalo dok su se istovremeno menjali odnosi snaga između sveštenstva, liberalnih nacionalista, levičarskih grupa, etničkih pokreta i ljudi okupljenih oko Homeinija. U početku je postojala ideja da se novi poredak može izgraditi na temelju postojeće ustavne tradicije, uz snažnu ulogu islama. Ali tokom leta 1979. koncept se menja. Formirana je Skupština eksperata, koja je dobila zadatak da pripremi novi ustav, a rasprava se sve više pomerala ka ideji političkog sistema u kojem verski autoritet ima institucionalnu vlast. U novembru i decembru, dok se u Teheranu odvijala talačka kriza i dok je Iran ponovo bio na naslovnim stranama celog sveta, nova država je dobila svoj ustavni okvir. Ustav je potvrđen referendumom 2. i 3. decembra 1979. godine. Tako je, manje od godinu dana nakon Homeinijevog povratka, revolucija prešla put od rušenja monarhije do stvaranja potpuno novog političkog sistema. Ali paralelno s tim promenila se i priroda medija: od prostora u kojem je revolucija nastajala do prostora koji je trebalo da objasni, opravda i reprodukuje novu vlast.

Zato se iranska revolucija ne može posmatrati samo kroz ono što se dogodilo na ulicama Teherana. Ona je bila i revolucija slika, naslova, prenosa i interpretacija. Zapadni mediji pokušavali su da objasne Homeinija dok ga još nisu razumeli. Iranski novinari pokušavali su da govore u trenutku kada se granica dozvoljenog iz dana u dan pomerala. Strani dopisnici pokušavali su da izveštavaju o zemlji u kojoj su im vlasti sve češće ograničavale kretanje, a zatim ih proterivale. I upravo se tu pokazao jedan od velikih paradoksa revolucije: promenio se režim, ali nije nestao princip kontrole nad informacijama. Šahova država je cenzurisala ono što je bilo politički opasno po monarhiju; nova vlast počela je da kontroliše ono što je proglašavala opasnim po revoluciju i islam. Promenio se vlasnik kontrole, promenio se jezik kojim se ona opravdavala, ali je osnovni princip ostao isti: sloboda medija postojala je samo dok nije dovodila u pitanje vlast. Do kraja 1979. već je bilo jasno da revolucija nije donela slobodu govora u onom smislu u kojem su je mnogi očekivali. Naprotiv, represija je dobila novi oblik i nove granice, a medijska slika Irana ponovo je postala nešto što vlast želi da nadzire. Mahanizmi kontrole ostali su isti, samo su promenjene ruke koje kotrolišu.