UOČI REVOLUCIJE | Iran 1. deo

Pre nego što su milioni izašli na ulice, jedan glas je godinama putovao na magnetofonskim trakama. Ova epizoda istražuje političke i društvene okolnosti koje su prethodile Iranskoj revoluciji, kao i neočekivanu ulogu audio-kasete u nastanku jednog od najznačajnijih političkih preokreta 20. veka.

Esej · Teorija medija/ Komunikacija / Iran


Vreme čitanja: 12–15 min
Objavljeno: August 2026
Glas ispod jabuke

Audio-kaseta kao medijski i mesijanski aparat Iranske revolucije


Koliko je tačno audio-kaseta snimljeno tokom petnaest godina Homeinijevog prognanstva, nije zabeleženo. Sa ove distance, gotovo sa sigurnošću možemo reći: bilo ih je dovoljno. Ili, još preciznije, i više nego dovoljno. Jer upravo u toj neizbrojivosti, u nemogućnosti režima da kvantifikuje i locira svaki presnimak, ležala je snaga jednog medija koji će posredovati između prognanog ajatolaha i mase koja ga nikada nije videla, ali je godinama učila zvuk njegovog glasa.

Da bismo razumeli zašto je baš audio-kaseta postala centralni komunikacioni aparat Iranske revolucije 1979. godine, moramo se suočiti s podatkom koji u političkim analizama često ostaje zanemaren. Prema popisu stanovništva iz 1976. godine, tek 37% stanovništva Irana starijeg od petnaest godina bilo je pismeno, i to u najužem smislu reči: umelo je da čita. U ruralnim područjima situacija je bila još dramatičnija, naročito među ženama, gde je nepismenost prelazila 80% (Statistical Center of Iran, 1976). Razlika između tehničke sposobnosti dešifrovanja slova i funkcionalne pismenosti ovde je posebno značajna, jer implicira da ogromna većina građana nije bila u poziciji da konzumira novinske tekstove, političke pamflete ili programske deklaracije. Šahov režim, uprkos svoj svojoj modernizatorskoj retorici, obraćao se naciji putem medija koje većina nije mogla da prati. Homeini je, naprotiv, govorio. I upravo je ta elementarna činjenica, da je njegova poruka bila izgovorena a ne napisana, presudno odredila dinamiku događaja koji su usledili.

Japanski teoretičar medija Jošijuki Naito je u svojoj studiji o kasetnoj kulturi u Aziji primetio nešto što se gotovo savršeno preslikava na iranski slučaj. Audio-kaseta je prvi masovni medij koji je potpuno zaobišao potrebu za posrednikom u vidu pismenosti, državne infrastrukture ili institucionalne dozvole (Naito, 1984). Za razliku od radija, koji je u Iranu bio pod čvrstom kontrolom države, ili štampe, koja je zahtevala čitaoca, kaseta je funkcionisala u sferi usmene kulture koja je u Iranu 1970-ih godina još uvek bila dominantna. Ta tehnička karakteristika, da se poruka može slušati, presnimiti na kućnom dvokasetofonu i distribuirati dalje bez ikakvog kontakta s institucijama, stvorila je ono što bismo danas nazvali rizomskom komunikacionom mrežom. Džamije su postale čvorišta: nakon molitve, kasete su prelazile iz ruke u ruku, presnimavane su u stotinama primeraka, nošene preko granice u koferima studenata, trgovaca i hodočasnika. Savak, ozloglašena tajna policija, mogla je da hapsi pojedince, ali ne i da preseče mrežu koja nije imala centar. Svaki presnimak bio je istovremeno original i kopija, a svaki slušalac potencijalni distributer. U trenutku kada je režim konfiskovao jednu kasetu, već je postojalo pedeset novih.

No, medijska analiza ovde je nužna ali ne i dovoljna. Homeinijeva retorika nije bila delotvorna samo zato što je bila auditivna – ona je bila pažljivo oblikovana za uho slušaoca koji nije navikao na složene teološke disputacije. Dok su šahovi govori bili prožeti tehno-menadžerskim žargonom, statistikama rasta i pozivanjem na drevnu persijsku prošlost, Homeini je govorio jezikom eshatološke jednostavnosti. Njegov vokabular bio je izveden iz kur'anskih narativa o potlačenima i oholima, o borbi između pravde i tiranije, o mučeništvu koje vodi ka iskupljenju. Ta terminologija nije zahtevala obrazovanje, samo prepoznavanje. Svako ko je ikada sedeo u džamiji i slušao hutbu znao je o čemu je reč. U tome leži ona perfidnost o kojoj valja govoriti bez eufemizama. Na snimcima koji su nastajali u predgrađu Pariza, Homeini sedi ispod drveta jabuke, okružen skromnim zidovima iznajmljene kuće, i govori tonom koji je istovremeno intiman i autoritativan. Ta slika, koju su slušaoci mogli samo da zamisle dok su preslušavali kasete, nosila je u sebi čitav semiotički aparat: skromnost naspram raskoši, mudrost starog čoveka naspram arogancije mladog šaha, autentičnost prognanika naspram veštačkog sjaja marionete Zapada. Homeini nije morao da uverava svoje slušaoce u sopstvenu iskrenost – medij je to činio umesto njega. Loš kvalitet zvuka, pozadinska buka, povremeno pucketanje trake: sve je to funkcionisalo kao indeks istinitosti. Za razliku od uglađenih, službenih radio-emisija, ovi snimci su zvučali stvarno. Zvučali su kao da dolaze iz zabranjenog prostora istine. Taj kontrast između autentičnosti i artifijelnosti postaje još oštriji kada se sagleda širi kontekst šahove vladavine. Proslava u Persepolisu 1971. godine bila je samo najspektakularniji izraz jedne politike koja je decenijama sistematski razdvajala elitu od naroda. Samo tri godine kasnije, 1974, šah je organizovao Azijske igre u Teheranu, gradeći za tu priliku čitav sportski kompleks vredan više milijardi dolara, dok su istovremeno hiljade stanovnika južnog Teherana živele u nehigijenskim naseljima bez osnovne infrastrukture. Godinu dana potom, 1975, režim je proslavljao pedeseti rođendan monarha, a državni budžet za tu priliku izdvojio je sumu koja je premašivala godišnja izdvajanja za zdravstvo u nekoliko provincija zajedno. Naftni bum iz 1973. i 1974. godine doneo je Iranu ogroman priliv petrodolara, ali umesto da smanji socijalne razlike, on ih je produbio. Dok su se u severnim četvrtima Teherana nicale luksuzne vile, a uvoz francuskih vina i italijanskih automobila dostizao rekordne brojke, inflacija je izjedala plate radnika i sitnih činovnika. Seljaci koji su se slivali u gradove u potrazi za poslom završavali su u bednim predgrađima, odsečeni i od tradicionalne seoske zajednice i od obećanja modernog urbanog života.

Upravo toj masi, izmeštenoj iz svih koordinata poznatog sveta, Homeini je govorio jezikom koji su razumeli. Njegova poruka nije bila utopijska u modernom smislu; bila je restorativna. Obećavao je ne novo društvo, već obnovu starog poretka, onog koji je postojao pre nego što su strani uticaji iskvarili islamski identitet Irana. Za ljude koji su osećali da gube tlo pod nogama u vrtlogu prinudne modernizacije, taj poziv na povratak delovao je ne kao korak unazad, već kao jedini mogući korak ka spasenju. Homeini je u egzilu proveo gotovo petnaest godina i tokom čitavog tog perioda njegovo fizičko prisustvo bilo je van iranskog prostora. Paradoksalno, upravo ta odsutnost omogućila mu je da postane prisutan na način na koji nijedan domaći opozicionar nije mogao. Njegov glas, umnožen na hiljadama kaseta, nije bio glas političara koji se nadmeće za vlast – bio je glas koji dolazi spolja, izvan sistema, izvan kompromisa, izvan vremena. Mesijanska struktura ovog odnosa je očigledna: narod koji pati čeka glas koji će ga pozvati na put iskupljenja, a taj glas stiže iz egzila, s mesta koje je istovremeno geografski locirano i simbolički izmešteno.

Kada je 30. i 31. marta 1979. godine održan referendum o uspostavljanju Islamske Republike, mašinerija koja je godinama građena putem audio-kaseta već je bila izvršila svoj posao. Zvanični rezultati govorili su o 98,2% glasova „za“. No, ono što je simptomatično nije sama brojka, koliko god ona bila indikativna za atmosferu plebiscitarne euforije, već samo pitanje postavljeno na glasačkom listiću. Građani Irana birali su između dve opcije: „Islamska Republika – Da“ i „Islamska Republika – Ne“. Treće opcije nije bilo. Sekularna republika, ustavna monarhija, liberalna demokratija ili sve što je moglo činiti alternativu i šahovom režimu i Homeinijevoj viziji, bilo je jednostavno izbrisano iz političkog polja pre nego što je glasanje i počelo. Bio je to logičan ishod procesa u kojem je medij postao poruka. Audio-kaseta, sa svom svojom tehničkom jednostavnošću i semiotičkom snagom, nije samo prenosila Homeinijeve govore – ona je proizvodila novu političku stvarnost. Stvarnost u kojoj pitanja nisu postavljana, već data; u kojoj je glas s margine postao jedini autoritativni glas; u kojoj je odsutnost postala najsnažniji oblik prisustva. Glas ispod jabuke, umnožen na magnetofonskim trakama, govorio je o povratku izvorima. A povratak, kako istorija pokazuje, često prestaje da bude jedna od mogućnosti i postaje jedina.
Credits

  • Archival Footage[English Translated] Imam Khomeini Speech in Najaf – Masjid Sheikh Ansari — YouTube, mhassan87
  • Iranian Revolution 1979 — YouTube, goodfellow62
  • Celebration of Persepolis (1971) — Culture Tube
  • Iran Revolution 1979 — YouTube, Themes TV
  • Unrest in War — YouTube, Nuclear Vault
  • Khomeini Interview (Paris, 1979) — Bahram Irandoost
  • The Shah of Iran and SAVAK – 60 Minutes Archive — YouTube, 60 Minutes

Photography & Visual Resources
Chandres Uike and Adolf Shah
  • Additional historical photographs sourced from publicly available archival material for educational and documentary purposes. Where original authors or rights holders could not be reliably identified, every reasonable effort was made to trace the original source.

Music
  • Leberch — Documentary
  • Playlistsons — SKZ On Fire
  • Waveloom — Free Song Arabian
  • Leberch — Electronic Tension
  • Leberch — Tension Countdown
  • Hauntsync — Slow Documentary Cinematic Detective
  • Jaystackbeats — Tension • Crime • Documentary • Investigate
Literatura i izvori

  • Statistical Center of Iran. National Census of Population and Housing, 1976. Tehran, 1977.
  • Khomeini, Ruhollah. Islam and Revolution: Writings and Declarations of Imam Khomeini. Mizan Press, 1981.
  • Annabelle Sreberny. The Role of the Media in the Iranian Revolution. MERIP Reports, 1979.
  • Annabelle Sreberny-Mohammadi. Small Media and Revolutionary Change, Canadian Journal of Communication, 1990.
  • Nikki R. Keddie. The Iranian Revolution in Comparative Perspective, 1983.
  • Fred Halliday. The Iranian Revolution: Uneven Development and Religious Populism, 1983.
  • HRT, Povijest četvrtkom (urednik: Dario Špelić).
Made on
Tilda