Bioskopska sala, 1991. Negde u Evropi, možda u Poljskoj, možda u Francuskoj, sedi publika koja će za koji trenutak prvi put videti Dvostruki Veronikin život. Film počinje, i gledaoci polako ulaze u svet koji im je istovremeno čudno blizak i potpuno neobjašnjiv. Na platnu je žena, Veronika. Pojavljuje se i druga, takođe Veronika. Iste su, a opet, nešto ih razlikuje. Prva peva, i dok peva, umire. Druga nastavlja da živi, ali od tog trenutka njen život više nije samo njen. U njemu postoji pukotina, osećaj da nešto nedostaje, da je neko drugi već proživeo deo onoga što ona tek treba da oseti. Projekcija se završava. Publika izlazi iz sale, ali ne izlazi sasvim. Nešto od tog filma ostaje u njima, neka nejasna melodija, neko pitanje bez odgovora. Ko je plakao za kim? I zašto nam se čini da je ta priča tek počela?

Pet godina kasnije, 1996. Kšištof Kješlovski, reditelj tog filma, čovek čije su slike unele muziku u samo srce pripovedanja, umire. Njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj, kompozitor Zbignjev Prajsner, ostaje bez sagovornika sa kojim je delio ne samo kadar i ton, već i jedno duboko uverenje: da muzika nije podloga emocijama, već strukturalni element priče, ponekad njen nosilac, ponekad njen predmet, ali gotovo uvek ravnopravni učesnik dramskog događaja. U trenutku smrti, na stolu je bio projekat. Veliki koncertni spektakl o značenju života, zamišljen za Akropolj u Atini. Kješlovski je trebalo da ga režira. Pjesjevič da napiše tekst. Prajsner da komponuje muziku. Ono što je trebalo da govori o životu postalo je rekvijem.
Tako nastaje Rekvijem za mog prijatelja. Delo koje nije samo posveta, već nastavak jednog prekinutog razgovora. A u tom razgovoru, jedan glas je već bio tu, spreman da ponese teret sećanja. Elžbjeta Tovarnicka. Njen sopran nije bio samo jedan od instrumenata Prajsnerovog orkestra. On je bio zvučno lice filmova na kojima su njih dvojica radili, od Dekaloga, preko Dvostrukog Veronikinog života, do trilogije Tri boje. Kada Tovarnicka peva u Rekvijemu, mi je ne doživljavamo kao gošću. Njen glas već pripada tom svetu, urastao je u slike koje je Kješlovski stvarao. Reditelj je mrtav, filmova više neće biti, ali njen glas ostaje kao najprepoznatljiviji zvučni element koji nastavlja kontinuitet.

I upravo on, glas Tovarnicke, peva dve Lacrimose u Rekvijemu za mog prijatelja. Tu počinje i naša priča — ili bolje reći, tu se nastavlja ona priča iz bioskopske sale 1991. godine

Rekvijem je, kako primećuje Tesa Džejms, podeljen na dva velika dela: Requiem i Life. Prvi pripada smrti, zasnovan na strukturi i tekstovima tradicionalnog rekvijema. Drugi, kako mu ime kaže, govori o životu. Ali ne o životu pre smrti, već o onom koji ostaje kada smrt postane činjenica. Već u toj podeli čujemo eho Kješlovskovog filma. Kao da Prajsner imenuje delove svog Rekvijema po logici Dvostrukog života: jedan život se gasi, drugi ostaje da nosi teret postojanja. I tu, u tom drugom delu, neočekivano, pojavljuje se Lacrimosa po drugi put. Dve Lacrimose. Jedna u smrti, druga u životu. Zašto?
Odgovor, verujem, leži upravo u onom prvom zajedničkom filmu. U dve Veronike. U toj čudnoj i potresnoj priči o udvajanju koje nije puko kopiranje, već egzistencijalno nasleđivanje. Setimo se: Veronika 1 i Veronika 2 su fizički iste, imaju ista interesovanja, istu osećajnost. A opet, dovoljno su različite da znamo da ih ima dve. Ta minimalna razlika, taman tolika da je uvidimo, srž je njihovog odnosa. One nisu klonovi. One su varijante iste sudbinske matrice. I kada Veronika 1 umre na polovini filma, Veronika 2 ostaje sa čudnim osećajem. Ide kod lekara da pregleda srce, organ od čije je mane umrla njena dvojnica. Ne zna za nju, a ipak je nosi. Ne seća je se, a ipak je nasleđuje.

Zar to nije upravo ono što se dešava sa dve Lacrimose?

Prva Lacrimosa u Rekvijemu dolazi gotovo iznenada. U odnosu na ono što joj prethodi, ima izuzetno upečatljiv karakter i ostaje sa nama i nakon što se završi. Ne samo kao melodija, već kao emocionalno mesto kroz koje smo prošli. Ona je Veronika 1: iznenadna, ekstatična, smrtno ozbiljna. Pojavi se i nestane, a mi ostajemo sa prazninom. Ona je udarac gubitka. Potom se delo nastavlja. Dolaze drugi odseci, drugi tekstovi, druga raspoloženja. Slušalac prolazi kroz Life zajedno sa muzikom. Vreme protiče između prve i druge Lacrimose, i to vreme nije prazno. Ono je ispunjeno životom koji teče uprkos smrti, životom koji je već obeležen odsustvom. I kada se Lacrimosa pojavi drugi put, nešto se već promenilo, ali ne nužno u osnovi muzičkog materijala, već u nama koji je slušamo. Sada je prepoznajemo. Između dva pojavljivanja nije ostala ista osoba koja ju je prvi put čula. Prošli smo kroz sve što se dogodilo između. Zato druga Lacrimosa, iako gotovo ista, ne dolazi do nas na isti način. Ona deluje bliže i teže nam pada. Ona je Veronika 2: nosi isti DNK tuge, ali sada je svesna, posredovana iskustvom. Ona ne oplakuje iz početka; ona potvrđuje da je ono što je prva oplakivala sada trajno upisano u strukturu sveta.

Možda je upravo to razlog što Prajsner nije napisao potpuno novu muziku da bi rekao nešto drugo. Dovoljno je bilo da istu muziku postavi na drugo mesto. Minimalna razlika između dve Lacrimose, u tempu, u orkestraciji, u prostoru koji se ostavlja između tonova, taman je tolika da ih razlikujemo, da znamo da ih ima dve. Kao sa Veronikama. Prva Lacrimosa pripada obredu žalosti, druga se pojavljuje nakon što je život već prošao kroz svoj sopstveni tok. Prvi put slušamo Lacrimosu kao nešto što nam se događa. Drugi put kao nešto što smo već jednom proživeli. I baš kao što druga Veronika živi sa čudnim osećajem da je deo nje već umro, tako i druga Lacrimosa živi sa znanjem da je plač već jednom izgovoren.
Zato mi se čini da se u drugom pojavljivanju menja i sam predmet žalosti. Prva Lacrimosa usmerena je prema onome koji je otišao: Kješlovskom, prijatelju, reditelju. Ona je direktni, gotovo obredni plač za mrtvim. Ali druga Lacrimosa, smeštena u Life, polako se okreće prema onome koji je ostao. Ne prema smrti, već prema životu koji mora da postoji nakon nje. Ona je plač za onima koji pamte. Za Prajsnerom. Za nama. Za svima koji su, poput druge Veronike, ostali da žive sa osećajem da ih je neko drugi već oplakao.

Druga Lacrimosa je sporija, orkestralno šira. Ostavlja više prostora između zvukova i deluje kao da se duže zadržava u sopstvenom trajanju. Nije to velika promena materijala, već upravo suprotno. Gotovo isti muzički sadržaj dobija drugačiji smisao zato što ga čujemo nakon svega što mu je prethodilo. Ona je posledica. Ako prva oplakuje gubitak, druga pokazuje šta od tog gubitka ostaje kada vreme nastavi da prolazi. Obe imaju ubedljiv i nedvosmislen kraj, s tim što druga ostavlja snažan i gorak osećaj konačnosti. Jer ono što se završava nije samo muzika. Završava se mogućnost da se bilo šta promeni, vrati ili popravi. Onaj kome je žalost bila upućena više se neće vratiti. A onaj koji je ostao mora da nastavi dalje.
I upravo je zato druga Lacrimosa toliko teška. Ne zato što je tužnija od prve, već zato što više nema iznenađenja u samoj tuzi. Prvi put slušamo plač. Drugi put već znamo zašto plačemo. Kao što je druga Veronika znala, ne razumom već telom, da je njeno srce već jednom stalo, tako i mi, slušajući drugu Lacrimosu, znamo da ovaj plač nije nov. On je nasleđen. Pripada onome ko je prvi plakao, a sada i nama koji nastavljamo.

Tako Prajsner, ne citirajući direktno Dvostruki Veronikin život, upisuje sam princip tog filma u srce svog Rekvijema. Dve Lacrimose su dve Veronike žalosti: jedna koja umire u trenutku pevanja, druga koja nastavlja da peva sa znanjem o toj smrti. A glas Tovarnicke, koji je nekada ozvučio misterioznu vezu između dve junakinje, sada postaje glas sećanja koji spaja svet živih i svet onih kojih više nema. Njen tembar je mnemotehnički trag. Nit koja povezuje bioskopsku salu iz devedeset prve i koncertnu dvoranu u kojoj se izvodi Rekvijem. Dve Veronike i dve Lacrimose.

Na kraju, možda je upravo to najdublji smisao postojanja dve Lacrimose. One nisu dve pesme. One su jedna pesma koja je prošla kroz smrt i vratila se kao sećanje. I baš kao što Rekvijem ne pripada samo onome ko je otišao već i onome ko ostaje, tako ni žalost nije samo za mrtvima. Ona je i za onima koji moraju da nauče da žive bez njih. Prva Lacrimosa je pitanje. Druga je odgovor. Sastoje se od istih reči, koje oslikavaju trajno i konačno tugovanje.


Photo credits: Ezzah Graphy